WE at the Venice Biennale

Project/Workshop
“WHO BUILT YOUR CITY – WOMEN ARCHITECTS OF ____”

University of Novi Sad at La Biennele di Venezia
Participants: students of Architecture and Scene design

Curators and workshop leaders: Andrea Tamaš & Ivan Stanojev

http://www.w-a-ns.com/

photo credits:
Aleksandra Letić, Bojana Nikolić, Tamara Stričević, Aleksandra Raković

Projekat/Radionica
“WHO BUILT YOUR CITY – WOMEN ARCHITECTS OF ____”

Predstavljanje Univerziteta u Novom Sadu na Venecijanskom Bijenalu
Učestvovali studenti Departmana za arhitekturu i urbanizam i studenti Scenskog dizajna

Autori postavke i radionice: Andrea Tamaš i Ivan Stanojev

http://www.w-a-ns.com/

fotografije:
Aleksandra Letić, Bojana Nikolić, Tamara Stričević, Aleksandra Raković

— in Venice, Italy.

 

000b_resize000bb_resize000c_resize000d_resize000e_resize000f_resize000g_resize000h_resize000j_resize001b_resize001d_resize001v_resize001w_resize002_resize003_resize004_resize005_resize006_resize007_resize008_resize009_resize010_resize011_resize012_resize012g_resize013_resize015_resize016_resize017_resize018_resize019_resize020_resize021_resize

Advertisements

Intervju: Robert Venturi & Deniz Skot Braun / prevod

prevod intervjua objavljenog na portalu ArchDaily> http://www.archdaily.com/130389/interview-robert-venturi-denise-scott-brown-by-andrea-tamas/

ArchDaily: The world’s most visited website for architects

Intervju: Robert Venturi & Deniz Skot Braun, razgovarala Andrea Tamaš

25Apr 2011

U avgustu 2009. godine, arhitekta Andrea Tamaš je razgovarala sa Robertom Venturijem i Deniz Skot Braun. Danas sa Vama delimo ceo intervju.

Deniz Skot Braun – DSB
Robert Venturi – RV
Andrea Tamaš – AT

AT: U poslednjih nekoliko godina, vaš sin Džim Venturi (Jim Venturi) radi na produkciji filma „Pouke Boba i Deniz“. Kako saznajemo, film će otkriti puno toga o vašem profesionalnom i privatnom životu. Da li smatrate da će film demistifikovati neke aspekte vašeg stvaralaštva koji su možda pogrešno tumačeni?

 DSB: Džim još uvek uobličava temu filma. Njegova ciljna grupa jeste šira publika kojoj želi da ukaže na to da se naš način razmišljanja odnosi na oblasti šire od arhitekture. No, smatram da na demistifikaciji moramo raditi mi sami, kroz sopstvene projekte i pisanje. Džim bi radije da nas prikaže kroz naše delo nego da suprostavlja mišljenja o nama koje su stvorile ranije generacije – naročito iz razloga što mladi arhitekti danas mogu misliti drugačije od svojih roditelja. Ako, na primer, kažem arhitektama moje generacije da su Pouke Las Vegasa delom sociološki diskurs, oni će uzviknuti „Mora da se šališ!” ali probajte sa sadašnjom generacijom i oni će odgovoriti: „Pa, šta je još novo?”

AT: U školama arhitekture, knjigama i na internetu predstavljeni ste kao začetnici postmoderne arhitekture.

RV: Deniz je jednom izjavila: „Frojd nije bio frojdovac, Marks nije bio marksista, a Bob nije postmodernista”.

DSB: Jesam rekla da mi nismo postmodernisti. Zapravo jesmo postmodernisti, ali „postmodernisti određene vrste”. Naše ideje su izrasle iz upliva različitih uticaja: Bobova ideja kroz uticaje SAD i Evrope, a moja iz Afrike, Engleske i Evrope. Oboje smo proveli značajno vreme u Rimu. Kada smo se sreli na Pen fakultetu 1960. godine stvorili smo prijateljstvo utemeljeno na zajedničkim interesovanjima u arhitekturi ka manijerizmu i ranoj moderni, na primer. Simpatična mu je bila moja odanost sociološkim temama koje su „drmale” i školu i zemlju. Ovo nije slika koju svet ima o Bobu – ali njegova majka je bila socijalista i pacifista.

RV: Da, kveker…

DSB: Italijansko-američki kveker, veoma retka stvar. Osnove našeg postmodernizma nisu bile u arhitekturi. Bile su postavljene u humanizmu i teologiji, među ljudima koji su govorili stvari kao što je: ne može biti nevinosti nakon holokausta. Sociolozi-planeri sa Pen-a su dodali da raznolika populacija SAD ima mnoštvo različitih ideja i uverenja, te da arhitekte i planeri ne bi trebali da nameću svoje sisteme vrednosti drugima ili da nastoje menjati gradove prema svojim viđenjima. To je postmodernizam koji smo mi zastupali. Sa druge strane je bio Filip Džonson (Philip Johnson). Kada je čuo da sociolozi-planeri kažu da “arhitekte ne mogu rešiti sociološke probleme”, on je odgovorio: “zašto i pokušavati?”. On je izmislio PoMo.

Termini postmoderna i PoMo ukazuju na razlike između nas i Džonsona. On nije došao do postmoderne preko naših ideala. Njegove građevine tog doba su većinom za komercijalne korporacije. Ali komercijalna namena nije onemogućavala dobru arhitekturu u prošlosti. Za mene, prividnost Filipove PoMo leži u njenom dizajnu, a ne njegovim klijentima.

RV: Postojalo je takođe i njegovo i nerazumevanje drugih Složenosti i protivrečnosti u arhitekturi. Ja sam se pozivao na istoriju kao način analize i učenja. Nisam predlagao imitacije istorijskih objekata. Ali od strane istoričara arhitekture 1960-ih, kao što je Ričard Krauthajmer (Richard Krautheimer), ovo je bilo protumačeno kao vraćanje istorijskim stilovima, protiv kojih su se modernisti borili početkom XX veka. Krauthajmer je modernizam video kao revoluciju koja je počela oko 1910.g, kada su Evropljani počeli da usvajaju američke industrijske objekte za bazu nove arhitekture.  Mi smo takođe gajili ljubav prema industrijskoj arhitekturi – i još uvek je gajimo –  podržavali smo Korbizjeov vapaj “oči koje ne vide”. Ipak, ratna razaranja i gruba obnova koja je usledila uticala je na to kako arhitekte gledaju na istoriju, te su 1950-ih počeli da tragaju za prilagođavanjem i uklapanjem starog i novog. Analitički pristup Složenosti i protivrečnosti u arhitekturi, komparativna analiza tipova objekata kao što su bazilika i palata, na primer, pomogli su u oblikovanju ovog novog pogleda.

DSB: Još jedna komponenta je bila vreme. Iz istorijske perspektive, moderni-funkcionalizam je podbacio, kao i njegova mantra “forma sledi funkciju”. Koja ne-sakralna građevina 14. veka još uvek ima svoju originalnu namenu? Slično, koja zgrada iz 19. veka je još uvek ima? Čak se ni porodične kuće ne koriste i ne opremaju kao prvog dana. Tokom vremena, arhitektonski program koji je definisao prvi klijent je daleko od jedine moguće upotrebe objekta. Palate su građene kao kombinacije porodičnih rezidencija i pomoćnih objekata, ali su postale muzeji, ambasade, javne i privatne institucije, državne kancelarije ili apartmani.

Ustanovili smo kako objekti mogu biti projektovani kao rukavice koje prijanjaju na svaki prst vaše šake, ili kao rukavice samo sa palcem: koje omogućavaju rukama i prstima različitih veličina da stanu i da se meškolje u njima. Neke od najpoetičnijih objekata ranog modernog pokreta jesu „obične rukavice” – projektovani toliko specifično da mogu pretrpeti veoma malo izmena. No, industrijski objekti, koje su modernisti voleli, pratili su drugi trend. Loft zgrade XIX i početka XX veka, sa svojim čvrstim konstrukcijama, širokim traktovima između stubova, slobodnim osnovama i ravnomerno raspoređenim prozorima, udomili su raznolike nove namene tokom ova dva veka. Naš arhitektonski biro se srećno umeškoljio u jedan ovakav objekat i mi smo prihvatili ovaj pravac za mnoge od naših akademskih objekata, naročito laboratorija.

RV: Uporedo sa preispitivanjem filozofije funkcije u arhitekturi, Deniz i ja smo učili od Las Vegasa. Ovo se ticalo uloge simbolizma i ikonografije u arhitekturi. U drevnom Egiptu, hijeroglifi su prekrivali zidove i stubove hramova. Oni su ujedno bili i dekoracija i sredstvo komunikacije. Tako je to do danas. Freske u italijanskim crkvama su samo igrom slučaja visoka umetnost. One su bile tu da edukuju vernike koji nisu umeli da čitaju. Današnja arhitektura može komunicirati putem elektronike. Iako objekti koje mi (VSBA) projektujemo možda pozivaju na istoriju, oni je ne kopiraju. (2)

Upotreba istorijskih citata šezdesetih je bila uzbudljiva i nova. Goring je istoriju nazvao koještarijom, a modernisti, pod sloganom „mi počinjemo iznova!”, nebitnom. Naš izbor nije bio da započinjemo iznova, mi smo evoluirali. Obzirom da je modernizam postao jedna ostarela revolucija, mi smo postali revolucionarni bivajući „evolutivni”.

DSB: Do tada je moderna prerasla u stil nazivan “ortodoksna Moderna”, tako da je proglašavanje evolucije – tvrdnjom da promena može biti spora –  bilo revolucionarno.

RV:  Zapravo i dalje jeste. Živela prava evolucija!

DSB: Do tada primljena znanja su 1960ih okrenuta naglavačke – otuda paradoksi.

AT:  Da li je loš imidž PoMo bio rezultat neuke upotrebe istorijskih referenci bez razumevanja njene suštinske osnove?

DSB: Za jedan poslovni objekat u Čikagu Filip Džonson je pozajmio sliku tamošnjeg Salivenovog (Sullivan) pozorišta, iako su u okolini postojale veličanstvene poslovne zgrade značajne u istoriji Moderne. Nije bio u obavezi da koristi istorijsku referencu, ali kada je to već radio, Rukeri ili Monadnok zgrade (Rookery i Monadnock) su mogle biti relevantnije.

Mi se ipak zalažemo za mnogo više od simbolizma. Od početka je naša studija o Las Vegasu bila okrenuta automobilskim gradovima američkog jugo-zapada i bili smo fascinirani popularnom kulturom i „kulturama ukusa” SAD (da citiramo Gerberta Gensa, Herbert Gans). No, cela halabuka koju smo podigli oko neonskih znakova, učinila je da publika zanemari ostale naše stavove, naročito one o socijalnoj revoluciji 1960-ih i o tome kako smo od tada integrisali ideje iz socioloških nauka u projektantski proces.

Danas je urbano mapiranje moderno među arhitektama, ali arhitekte ne koriste njegove stvarne kapacitete. Preslikavaju matrice, na primer iz molekularne biologije, na urbane mape, pružajući ih u vertikalnom pravcu kako bi videli kakve nove “kul” oblike će dobiti. Matrice služe kao heuristika za dobijanje oblika, ali njihov sadržaj i odnosi koje predstavljaju, su za njih beznačajni. Mi mapiramo urbane odnose – aktivnosti (npr, kapele za venčanja na “traci”-uska traka duž glavne ulice, napomena autora) i ekonomske obrasce koji pokazuju povezanost između aktivnosti i rasta. Takođe mapiramo društvene i promene populacije sa prirodnim obrazcima terena i vode. Nakon toga, sa njima poredimo parametre projektnog programa naših objekata. Tako naši projekti, na jednom nivou, postaju interpolacije i ekstrapolacije naših mapa (matrica). Ovo važi ne samo za urbaništičko planiranje, već i za osnove objekata. Mi koristimo ideje iz planiranja namene zemljišta i saobraćaja za projekte objekata laboratorija, a naši obrazci aktivnosti teku iz unutra ka spoja i obrnuto.

Naravno, projektovanje je iskustvo koje se sastoji iz više nivoa, ali ovo je koristan proces, naročito za početnike. Ovo je nadgrađeni funkcionalizam (jednostavniji nego što zvuči), ne morate razumeti kako funkcioniše da bi primenili njegove ideje u projektovanju. Zamislite srednjevekovni grad. Tamo gde se presecaju njegovi glavni putevi i gde prolazi najviše ljudi – tu će biće tržnica, mesto susreta i susret umova. Raskršće je takođe centar potražnje. Ljudi koji treba da dopru do drugih ljudi, biće baš tu. Ironično, geometrijski ovaj krug je najmanji prostor – mnogo manji nego prostori koji su na periferiji. Stoga će rente uobičajno biti najviše u centralnoj tački, a objekti najvišlji i sa najvećom gustinom ljudi. Što se više udaljavate, niže su rente i proređeniji su objekti.

Obrazci urbanih naseobina sveta potiču iz sila “gravitacije” i “potencijala” – naziva pozajmljenih iz fizike. Njihovo proučavanje se zove „fizička struktura grada” (city phisics). (3)

AT: Šta je sa linijama želja?

DSB:  One su pozajmice iz planiranja saobraćaja koje imaju romantični prizvuk. One povezuju mesto gde se nalazite sa mestom gde biste želeli da budete, uglavnom mesto prebivanja sa radnim mestom. Ja sam projektovala kompleks naučnih objekata oko linija želja i mesta susreta umova. Raduje me da odem tamo i vidim kako se ljudi zapravo okupljaju tamo gde sam predvidela da hoće. Pa ipak, arhitektura ne može prisiliti ljude da se povežu, može samo da predvidi raskršća, ukloni barijere i učini mesta susreta korisnim i atraktivnim.

Nakon Drugog svetskog rata engleski planeri su bili kritikovani zbog toga što su izazvali poteškoće stanovnicima pogođenim siromaštvom, tako što su ih primoravali da napuste mreže socijalne podrške koje su izgradili na ulicama grada i da žive u zelenim pojasevima novih gradova kao da su ljudi srednje klase. Engleski arhitekti brutalizma, Alison i Piter Smitson (Alison and Peter Smithson) (4), su pokušali da istraže život na ulicama u krajevima gde žive ljudi sa niskim primanjima i da kalibrišu odnos između fizičke i sociološke forme. Nazvali su to „aktivnom socioplastikom” i nadali su se da će kroz nju da predvide fizičku „kontraformu”društvenom obliku (termin Aldo Van Ajka). Na kraju su ipak odustali. Izjavili su: „sociolizi su nemogući za saradnju!”

I arhitekti i sociolozi su se činili nemogući jedni drugima. Njihovi pristupi su bili toliko različiti. Arhitekti nisu uspeli da privole sociologe da prošire svoj vremenski obuhvat i analiziraju i budućnost za koju nisu imali validne parametre. Sociolozi su govorili: “Morate nam dati podatke, bez toga ne možemo razviti pogled u budućnost,” a arhitekti su bili srećni da crtaju veličanstvene vizije nepoznate budućnosti. Grešili su i jedni i drugi. Neke od arhitektonskih vizija postale su urbanističke noćne more. Autoput isprojektovan danas može da traje hiljadu godina i pomisao da ga projektujete za nepredvidivu budućnost je neodgovorno.

Moramo da savladamo razlike u pristupu između dve profesije i da nađemo racionalne načine kako da baratamo sa nepredvidljivošču. Stoga iako su Smitsonovi odustali, ja sam nastavila da pokušavam i nastavila da se pozivam na „aktivnu socioplastiku”, njima u čast.(4)

Iako sam ponosna zbog toga što smo ponovo uveli simbolizam kao element arhitekture, uradili smo i više od toga – pokušali smo da premostimo jaz između arhitekture i urbanizma i skicirali smo nove i korisne načine za pristup funkcionalizmu. Ne slažem se sa neomodernistima koji kažu „zaboravi funkcionalizam!”. Naš funkcionalizam ipak ne razmatra samo gde postaviti dnevni boravak u odnosu na trpezariju. On znači razumevanje obrazaca grada, šta se dešava u i oko objekta, te kako će se grad i vaš objekat zajedno sa gradom menjati tokom vremena. Mi smo takođe posmatrali i komunikaciju kao jednu od funkcija arhitekture, koja pomaže u definisanju i dobrobiti zajednice.

AT: Učenje arhitekture je učenje arhitekture-i-urbanizma – kao celine.

DSB: Problem je u tome što kada ovo govore arhitekte, oni od urbanizma prave nešto što on nije – arhitekturu velikih razmera. Oni pristupaju planiranju gradova kao što pristupaju projektovanju kuća, iako je grad suviše velik i raznovrstan da bi ga shvatio jedan čovek ili čak jedan tim.

Moj dragi prijatelj i kolega, sociolog-planer Pol Dejvidof (Paul Davidoff) je umeo da kaže: “Arhitekte koje misle da umeju da isprojektuju sve, od kafene kašike do regije, obmanjuju se grandioznošću.” Ja sam se sa njim složila. Međutim, ja nastavljam dalje i projektujem sve to. Ali ne u jednom projektu. Imamo različiti pristup na svakom nivou. Na primer, kada radim projekat za grad ili regiju, moram raditi sa ekonomistima i mnogim drugim specijalistima, i moram ih pritiskati, pošto i oni, kao i arhitekti, imaju praznine u znanju i mogu napraviti velike greške. Stoga morate znati kako da radite sa njima, šta možete i šta ne možete da tražite od njih i što je najvažnije – šta je ono što ne možete sami da uradite. Morate takođe uzeti u obzir da su vremenski okviri i kraći i duži, a strukture odluka čak i složenije nego u arhitekturi.

AT: Spominjete komunijaciju kao funkciju građevina – da li smatrate da će u novoj eri elektronskih informacija ljudima biti lakše da razumeju na šta mislite? Elektronska ikonografija se čini kao osvežavajuća ideja mladim arhitektama danas.

DSB: Zabavno je da danas svi znaju za reč „font”. Nekada su je koristili grafički dizajneri i tek pojedini arhitekti, ali danas o fontu znalački govore vođe korporacija, jer vizualni kvalitet njihove internet komunikacije sa publikom postao veoma bitan. Ovo je neverovatna promena. Počela je sa televizijom, ali je uznapredovala sa personalizacijom elektronike. Ljudi su u znatnoj meri više vizualni nego što su bili. Ali kako bi trebalo koristi sposobnost komunikacije gradova i građevina? Pomerili smo se od nepromenjivih i dirljivih Viktorijanskih grafika, ali gde smo otišli?

AT: Vajthol feri terminal (The Whitehall Ferry Terminal)…

RV: Da. Ironično je da ne možemo da radimo to o čemu pričamo – jer ako mislite ispred svog vremena ili ste arhitekta sa neobičnim idejama, možete pisati, predavati i pričati o njima, obučavati i ilustrovati ih, ali veoma često nemate šansu da ih „izvedete”. Mi ne dobijamo puno komercijalnih poslova – čini se da komercijalni klijenti misle da zbog toga što pišemo i predajemo nećemo zadovoljiti budžet, premda mi to radimo. Obzirom da su većina naših poslova univerzitetske zgrade u tradicionalnim Američkim kampusima (“campus” je latinski izraz za “polje”) to znači da uglavnom radimo na otvorenim, pejsažnih prostorima, koji su slabo povezani sa gradovima, te je smanjena prilika za robusnu vezu za uspostavljanje komunikacije, koju smo istraživali.

Vajthol feri terminal (The Whitehall Ferry Terminal) je bio fascinantan izuzetak i veličanstvena prilika da se nešto ponudi zajednici kroz komunikaciju na brojnim nivoima i razmerama. Kada se prilazi donjem Menhetnu sa Stejten Ajlenda, video bi se terminal sa siluetama zgrada iza. Na kraju, iako smo pobedili na konkursu, nismo izgradili zgradu zbog politike Njujorka.

DSB: Lokalno stanovništvo i putnici sa Stejten Ajlenda su se udružili u izjavi „mi ne želimo da vidimo tu vulgarnu stvar!”. Čak se i nekolicina arhitekata složila sa njima.

RV: Ironija je neverovatna. Kada projektujete kampus tu nema potrebe za „isticanjem”. Tamo nemate potrebu da sagledavate informacije sa velike udaljenosti. Ali sa ferija, da.

DSB: Posetioci vole taj pristup Njujorku sa ferija. Samo zamislite šta su mogli videti. Sa Stejten Ajlenda bi fasada terminala ličila na malu, poštansku markicu jarkih boja, čija bi veličina i detaljnost rasla kako bi joj se približavali.

RV: U ranijim vekovima arhitekta bi uklesao svoju poruku u zid i ona bi tu ostajala vekovima. Sada ta poruka može bila promenljiva. Ja sam želeo da LED znak prikazuje veliku Američku zastavu u trajanju od 15 minuta svakog sata, a kako bi se približavali ekranu, da prikazuje detalje dešavanja u Njujorku.

DSB: Ja sam osećala da nema načina kako bi on (Bob) to mogao kontrolisati. Arhitekta ne bi dizajnirao elektro-grafiku, klijent bi za to unajmio primenjenog umetnika. Arhitekta bi morao da se odrekne kontrole nad značajnom komunikacijom na glavnoj fasadi objekta. Pretpostavljam da će biti načina da arhitekte kreativno reaguju na ovu situaciju, ali se do sada LED nije integrisao sa arhitekturom tako graciozno kao neon. Naučili smo i da se organizaciona struktura za upravljanje znakom takođe mora projektovati kao i sam znak.

Jedino mesto gde ne postoji dovoljan interes i kontrola da bi znak opstao na duži period jeste u bolnici – ne ne univerzitetima, tamo postoji tendencija da ih skinu sa dolaskom nove administracije.

AT: Postoji ironija i kad pogledate kuću Lib (Lieb House). Kada je sagrađena, susedi su je smatrali za veliku ružnu kutiju. Takođe, iako pišete da simpatišete ranu modernu, kuća Lib poseduje jedan zaokret – pop umetnost (veliki broj 9 na fasadi). Ona i danas izgleda veoma savremeno. Neverovatno je kako je tako dugo opstala, prošla četrdeset godina dugu evoluciju i konačno relokaciju u martu 2009. godine.

RV: Obožavamo taj eksperiment!

DSB: Kuća je projektovana za honki-tonk (izraz koji referiše na vrstu američkih barova u kojima se pušta kantri muzika, prim.aut.) susedstvo Berniget Lajta (Barnegat Light) koje je isčezlo do momenta kada smo je selili. Izgledala je tako dirljivo plutaljući uz Ist River (East River) pored obrisa grada i ispod Bruklinskog mosta (Brooklyn Bridge). Bila je neverovatno mala, ali je istovremeno izgledala kao da je smanjila i sam Njujork oko sebe. Ne znam kako. Sada se smestila tiho pored vode u okruženju rezidencijalne zone za visoku klasu.

AT: Zaista je izuzetna priča. I izložba u “Storefront for Art and Architecture”, kojoj su prisustvovali prethodni i sadašnji vlasnici, bila je veoma uzbudljiva.

DSB: Ljudi koji su vršili selidbu su pripadnici religiozne grupe Bretenaca (the Brethen). Vidite ih u Džimovom filmu, sa njihovim dugačkim bradama i ravnim crnim kapama, a sa njima su u ovoj avanturi i njihova deca i žene u dugim suknjama. Za selidbu kuće su koristili srednjevekovne tehnike, verovatno za izgradnju ambara. Doneli su i različite veličine greda Meccano-tipa kao i paletu alata za eventualne usputne poteškoće.

AT: Pisali ste o nemogućnosti da kao mladi arhitekta dobijete zaduženja ili mogućnost da izrazite svoje ideje, i kako ste pisali i predavali umesto toga. Šta mislite o konkursima?

RV: Oni nisu dobar način da se dobiju kvalitetni projekti. Jedna od najznačajnih potreba u toku projektovanja je bliska saradnja sa klijentom. Neke od najboljih ideja mi dobijamo od klijenata, a tokom rada na konkursu se ne možete sresti sa vašim klijentom. Konkursi su često veoma „politički”. Morate saznati sastav žirija i kako da udovoljite njegovim članovima – i tako pre pravite zaveru nego što projektujete. A izbor arhitekte se u stvari možda desio i pre nego što je konkurs počeo. Kada radimo konkurse, nudimo rešenja za koje smatramo da su ispravna, iako možda politični nisu podobna. Tako stvorimo podelu u žiriju: polovina nas izrazito želi, a druga žestoko ne. Dugo se uzdržavaju, sve dok se ne dogovore oko drugog izbora. Rezultat je onda izbor blagog rešenja koje izaziva mlaka osećanja.

DSB: Saradnja sa klijentom je putovanje otkrića. Suptilno je. Moramo sesti oči u oči i moramo se pitati „Da li se njihove reči i oči slažu?”. Kako se ide dalje u poduhvat, biće užasnih i čudnih ideja koje ćete vi i vaš klijent odbaciti. Ali neke – iako neverovatno ružne – ćete preispitivati i iznova im se vraćati, i možda ćete ih čak i zavoleti, pošto rešavaju problem. To je proces rasta. Vi i vaš klijent učite da prihvatite „ružno” rešenje zato što ono čini da objekat funkcioniše. Taj proces menja estetski i arhitektonski senzibilitet. Ali ako samo dođete jedan dan i kažete: „Evo vaše šeme. Pogledajte kako ova ružna stvar ovde zaista funkcioniše!” klijent će vas otpustiti.

RV: Dobro je iznenaditi sebe – uraditi nešto što niste očekivali da ćete uraditi. Ja govorim mladim arhitektama: „Ne radite to što bi trebalo. Analizirajte kako bi otkrili šta zaista volite i samo napred. Možda će vas to dovesti u neprilike, ali ćete možda uraditi dobro.“

DSB: Takve suptilnosti nisu dostupne u konkursima. Jer šta posle? U trenutku kada imate nagradu, imate i jaku povezanost sa planom. To je vaše dete, vi ste osmislili plan, koliko ste samo radili na njemu! Ali vaši klijenti možda neće deliti vašu privrženost. Kako bi i mogli, bez saradnje u toku projektovanja? Bez učešća klijenta neki bitni detalji funkcije mogu biti propušteni. A vi ćete se verovatno boriti protiv promena na nečemu što volite. Stoga, možete biti ili isključeni s projekta, ili se uklučiti i nastaviti bez entuzijazma, ili se pak klijent može uključiti, a ne dobiti to što je želeo – tri loša ishoda. Da ste zajedno učestvovali u projektnom procesu, ovo se možda ne bi desilo. Zbog ovih razloga smatram da su konkursi loši – iako su Evropljani spremni na njih i iako pomažu mladim arhitektama da dođu do posla. Ukoliko moja analiza stoji, dolaženje do posla na ovaj način može vas koštati neprijatnih i nepotrebnih kompromisa – možete izgubiti svoju dušu.

AT:  Rem Kulhas (Rem Koolhaas) je napisao da su Složenosti i protivrečnosti u arhitekturi po njegovom mišljenju poslednji istinski manifest u arhitekturi. Koje tekstove u poslednjih 10 godina vi smatrate ikoničnim ili osvežavajućim?

RV: Ne čitam puno o arhitekturi ovih dana, uglavnom zbog toga što mi je to dosadno ili se ne slažem sa onim što je napisano. Nisam naročito srećan sa  trenutnom arhitekturom i ne volim neomodernizam. No, volim istorijsku arhitekturu i volim svakodnevnicu. Stoga kada sam u vozu ili u vožnji kolima, neprestano posmatram. Iako ne volim američke dvorce (“MacMansions”), volim i učim od komercijalnog vernakularizma. Volim da se prošetam glavnom ulicom, volim da vozim putem Root 66. Ja sam perverzan!

AT: Čini se da je arhitektura ukorenjena u vaše živote, a da su vaši životi ukorenjeni u vašu arhitekturu. Da li mislite da je ovo jedini način baviti se arhitekturom – da je živite? Postoje li drugi načini?

RV: Da, mi živimo arhitekturu. Ja neprestano gledam i učim i nikada mi ne dosadi. Učim iz raznovrsnih izvora, kao i Deniz. Deniz me je naučila da posmatram svakodnevnicu, da je volim i da učim od nje. Ona me je iskvarila.

DSB: Duž našeg puta od kuće do biroa, svaki pojedini pogled je prelep, a ni jednu građevinu ili vidikovac nije projektovao arhitekta.

RV: Sve je to obično, vernakularno.

AT: Šta je sa ostalim aspektima vaših života, kao npr. filmovi…?

DSB: Gledamo stare filmove u okviru noćnog programa. Ja uživam u onima iz tridesetih. Neki su veoma sofisticirani. Volim da posmatram holivudske scenografije koje mora da su projektovali doseljeni izgnanici od nacizma. One su u osnovi Bauhaus – skoro da mogu da čujem nemački naglasak!

RV: Volim što su esencijalno Jevreji iz istočne Evrope definisali pop kulturu tog vremena  i Holivud.

AT: Na XXII kongresu UIA (Međunarodna Unija Arhitekata) u Istambulu, 2005. godine, Piter Ajzenman je izjavio da se desila promena paradigme u arhitekturi i da je era „arhi-zvezda” prošla. Šta vi mislite o budućnosti arhitekture?

DSB: U mom članku “Seksizam i sistem zvezda u arhitekturi” (5) dajem razloge, zašto su arhitektama potrebne zvezde. Ako arhitekte zaista trebaju zvezde, sistem možda nikada neće nestati. Međutim, polovina svetske populacije nije pogodna za „zvezde“, za razliku od sveta filma i show biznisa. Naročito u Americi, “biti zvezda” rezervisano je isključivo za muškarce. Žene, drugačije ukalupljene, možda posmatraju svoju profesiju iz drugog ugla. No, ženski princip će možda biti korisniji u budućnosti. Smatram da je potrebno još najmanje trideset godina da se sazna da li su razlike između muškaraca i žena urođene ili naučene, a neki kažu da će biti potrebno i šezdeset. Osećam da će na kraju „ženski pogled” i „muško razmišljanje” biti podjednako kvaliteti i muškaraca i žena.

RV: Arhitektura je danas proces u kom ljudi zajedno rade. Možemo imati individualne pesnike, muzičare ili skulptore, ali arhitektura je grupna aktivnost i postaje još više to kako se povećeva kompleksnost njenih zadataka i komponenti. Projektovanje se sada radi digitalno i oko stolova za sastanke. Malo se projektuje nad „crtačkim stolom”. Kako bi diskutovali o rešenju, okačite štampane listove u koferencijskoj sali. Ne mislim da je ovo neizbežno loše, ali znači da je sve manje mogućnosti za pristup individualnog genija.

AT: Vi ste partneri u birou i u privatnom životu. Da li to smatrate „hendikepom” ili to čini vaš profesionalni živod plodnijim?

DSB: Teško je za oboje – naročito za mene, jer budem skrajnuta. Posetioci u birou imaju usmeren pogled ka Bobu. Mene vide kao njegovog pomoćnika, a ne samostalnog profesionalca, i naročito ne kao projektanta. Bila bi potrebna knjiga da se objasni zbog čega je to anatema. U praksi, ja imam svoj posao i svoj identitet, ali najčešće stvaramo zajedno, tako da je veoma teško razdvojiti naše pojedinačne doprinose. Takođe, obzirom da se naša saradnja proteže kroz rad i život, rasprave o arhitekturi mogu doneti nemir u naše živote, iako se srećom više raspravljamo o životu nego o arhitekturi. To je intenzivan način života, ali ja ne bih želela ništa drugo. Srećom, slažemo se da je kombinacija posla i privatnog života naš put. Da je jedno od nas to želelo, a drugo ne, bilo bi veoma teško.

RV:  Partnerski rad je bio pozitivan za nas na mnogo načina. Deniz je arhitekta i planer, a ja sam arhitekta. Za nas, veći deo projektovanja je rađanje ideja i njihovo kritikovanje. Isprobate nešto i onda to problematizujete. Ja volim to što neprekidno kritikujemo to što radimo – i to radimo kao partneri. Ipak, imamo samo jedan život i kada dođemo kući uveče, ne pričamo o poslu.

Andrea Tamaš se zahvaljuje Frederiku Švorcu (Frederic Schwartz) i Trejsi Hamer (Tracey Hummer) (oboje iz NY) na nesebičnoj pomoći da se omogući ovaj intervju.

___

 (1) Denise Scott Brown, “The Redefinition of Functionalism,” Architecture as Signs and Systems for a Mannerist Time, by Robert Venturi and Denise Scott Brown, Cambridge, Mass.: The Belknap Press of Harvard University Press, 2004, pp142-174).

(2) Robert Venturi, Electronics upon a Generic Architecture, Cambridge, Mass.: MIT Press, 1996.

(3) Denise Scott Brown, “Activities as Patterns,” Architecture as Signs and Systems for a Mannerist Time, op. cit. pp120-141.

(4) “Towards an Active Socioplastics,“ Having Words, by Denise Scott Brown, London: Architectural Association 2009, pp22-54.

(5) Reprinted in Having Words, ibid. pp79-89.

RANKO RADOVIC AWARD 2013 / NAGRADA RANKO RADOVIĆ 2013

U kategoriji: Televizijske emisije, izložbe ili multimedijalne prezentacije

prof. dr Jeleni Todorović ist.um. (autor koncepta i kustos), Renati Balzam, Tatajani Cegar, Bojani Dragutinović, Dejanu Ecetu, Norbertu Harmati, Lani Isakov, Ivani Marcijus, Karlu Mickei, Slavenki Mitrović Lazarević, Dejanu Pavloviću, Aleksandri Pešterac, Andrei Tamaš i Višnji Zugić (autori radova) za izložbu Nevidljivi gradovi, Novi Sad (Manual park i MSUV), Bečej (galerija Krug), Subotica (Otvoreni univerzitet) i Beograda (BINA), 2012-2013.

http://www.superprostor.com/nagrada-ranko-radovic-2013-2/9100

Nemojte da gledate filmove sami – 01.12.2013.

the-belly-of-an-architect2

Dragi svi,

radujemo se da ovaj vikend zaista i konačno ZAJEDNO pogledamo film “The Belly of an Architect” Petera Greenaway-a sa odličnom muzikom Wim Mertens-a, u sali Ranko Radović, koja je ovoga puta unapred, odlučno i neporecivo rezervisana za nas i naše filmsko druženje.

Vidimo se svi u nedelju 1. decembra u 20h.

Nemojte da gledate filmove sami-17.11.2013.

meljnikov

Pozivamo sve studente IV godine, sve bivše i buduće studente, kao i sve zainteresovane, da će u nedelju 17. novembra u 20h u sali “Ranko Radović” biti projekcija filma: “The Melnikov House – A Moscow Utopia”, reditelja Rax Rinnekangas.
Studenti koji trenutno slušaju kurs Savremena arhitektura, mogu smatrati da je projekcija filma deo redovnog nastavnog programa (trenutno obrađivan period 1918-1940) i da će im gledanje filma pomoći u savladavanju gradiva.

Nedelja, sa terminom u 20h, će u buduće biti FILMSKO VEČE  savremene arhitekture pod sloganom “Nemojte da gledate filmove sami”.